Korene nase proslosti i kolevka naseg detinjstva,kolevka naseg  bezbriznog detinjstva,koje smo privremeno napustili,u nadi da ce mo se SVI MI ubrzo vratiti.

         Tamo daleko u SRBIJI na obroncima lepoga Homolja nase je selo Ranovac...

 

I prolece nosi svoje radosti,kada prvi zumbuli i lale procvetaju,i vocnjaci kite se belim cvetnim haljinama....i onda

...i laste,laste se vracaju svojim domovima....neumorno ne odmerujuci sa radoscu hiljade kilometara.Znaju one,gde je njihov dom i tamo se ponovo vracaju.

                          Vracaju se svom Ranovcu,domu svojih predaka.

 

Vitovnica,reka nasega zivota,jos se uvek nada svoje decice,kao nekada i punim zivotom doziva izgubljene SVICE,po dalekome svetu.

            Jos poneka svetiljka nemo posmatra dvoriste,ostavljena samo u ocaju tuge,vapaja ceznje decijih igara i smeha,u nadi da ce neki prolaznik-slucajni da otvori zaboravljenu kapiju svoga DVORISTA.

Samo mesecina,posmatra svoju decu negde po dijaspori,u mislima bi glasno zborilo:

-Deco draga,vratite se svome domu,tamo je vase gde ste rodjeni!

 

                 Sa velikom radoscu srdacno pozdravljam SVE moje DRAGE mestane Ranovca,ma gde oni trenutno bili na ovom ostrvu.Neka ova putanja dogradi most ZAVICAJA,gde cemo se svi ponovo sresti i ponovo videti.

Srdacno se zahvaljujem SVIM MOJIM SARADNICIMA,posetiocima,prijateljima,skolskim vrsnjacima,i familiji.

 

Najtoplije i sa velikom ceznjom pozdravljam,MOG NAJDRAZEG,najmiliju srecu moga zivota i POSTOJANJA.

 

  Ponos mojih rodnih korena.....iz Crnog Vrha.

 

               Bozije ruke nek cuvaju SVE VAS-ma gde Svi mi bili.