|
« Vremena su uvek teška, ali su i uvek nova. Možda
težina i dolazi otuda što je u pitanju novo i neotkriveno.
Vića Mitrović Mitra svojom knjigom čini
pokušaj da kaže što nije kazano, i ima da se još kazuje. Naše vreme
je velika pometnja nauke ali i svih odnosa, mnogo se strada i pati…
mnogo luta. Ljudi nose svoj zavičaj umom svojim i u srcu, slute
dobrotu, dane po zasluzi, bolji život.
Mitrovićev junak, a i naš junak, jer u današnjem
vremenu svi smo suočeni s tim da gledamo ljude koji su otišli u svet
sa patnjom i tugom novca.
Nekadašnje traje, legende, sva iskustva, nepotpunosti
života i snovi od kojih je sazdan. Pratimo šta je to što se novo zbiva
u svetu i sa ljudima koji po ko zna koji put imaju suočenje naše
civilizacije sa prvobitnom legendom o Orfeju čija je patnja ukazivala
mogućnost sreće koje neće biti. »
Branko Manas, recenzent
Izvod iz knjige:
- Vetrovi imaju unutrašnju stranu! Zbog toga, ponekad
duvaju u različitim bojama. Zapamti sada, kada krećeš na put,
toj unutrašnjoj strani se ne možeš suprotstaviti. Zato se sklanjaj s
puta kad se budeš našao na udaru tih obojenih vetrova. - bile su
Rusalkine poslednje reči pred njegov polazak u beli svet.
Zaustavljanje taksija ispred ciriške višespratnice
prekinu Miloševo sećanje na opraštanje od svoje tetke pri polasku
na Zapad. On izađe primetno uzbuđen i veoma laganim pokretima
napusti auto. Sve što je imao da priča sa vozačem rekao je za
vreme duge vožnje kroz grad. Plati i, dajući visoku napojnicu,
prihvati svoj elegantni ranac i pruži ruku taksisti. Te četiri
poznate višespratnice su ostavljale neverovatan utisak. Ta silina, masa i
grandiozno uzdizanje njihovo prema nebu su ga u njegovoj uzbuđenosti
dodatno uznemirile. Nije se uplašio. Samo je neka vrsta jeze jednostavno
prostrujala njegovim telom. Jeza i hladnoća, kao u trenutku kada se
bude obzorja i noć biva savladana od prvih snopova svetlosti. Nije
bio sasvim siguran koji je pravi ulaz stana njegovog prijatelja. Tu
će on privremeno boraviti dok se ne snađe i ne preseli na svoju
stalnu adresu. Miloš je upravo stigao iz zatvora. Iza sebe je imao
poslednje tamnovanje i prostu želju da krene iz početka. A
početak kao da je bio najbitniji. Ne samo za njega, nego gotovo za
ceo svet oko njega.
Dusa je tvoja dar mojim umornim mislima
koje se bude medj zvezdama i vracaju stalno
s jednog istog puta
Njena je silina ponekad pesma u letu
ponekad jauk pred sumrak
prisutna u svako doba i nicije vreme
kao zvezda pred zoru
Ljubav je moja spremna da zagrli rane
da svakome svoju srecu kaze
jer razloga nema da se ne trazi
ono sto se voli
bez prestanka i bez odgovora
Zar je mudrost neka
da drugog uzdaha nema do ovoga sada
ni u moru ni u kapi kise
a kamoli u zivotu
Sto je bilo proslo je zauvek
Samo nam se cini da se isto ponavlja
Umorni od cutanja i nade
razlazu se dani i rastu godine
Svako ce ici svoj put do kraja
ne sluteci kako varljivi su snovi
i uzaludna secanja
I svi verovacemo pri odlasku
da smo bas tako hteli
|
